Моја прича је почела још пре 23 године, кад сам имала 1,5 годину. Године борбе током којих те сви гледају другачије иако ти само желиш да имаш једнака права као сви остали. Ипак, у овој причи бих се фокусирала на тренутак кад сам желела да упишем факултет – српски језик и књижевност. Била сам одличан ђак. Међутим, нису ми дозволили да полажем пријемни јер им је био превише један једини захтев који смо имали – да полажем на лаптопу јер не могу да држим оловку. Јер, што би се замарали са било чим што је другачије? Кад су изашли резултати пријемног, видела сам да сам ја само из школе (без полагања пријемног) имала више бодова од оних који су прошли… Иако сам била разочарана, уписала сам други факултет. Свесна сам да сам имала среће јер је моја породица могла да ми финансира приватни факултет (јер на државним нико не жели да се „бави“ оваквим „проблемима“) и не могу да замислим како је онима који нису те среће.

Завршила сам факултет и уписала мастер. Ја сам дипломирани филолог. Срећна сам због свог успеха, али ми истовремено застане кнедла у грлу кад помислим да има још људи који пролазе кроз оно кроз шта сам ја прошла и кроз шта још увек пролазим у ишчекивању лека. Верујем да ћу добити лек који би ми значајно променио живот и надам се да ће се људи освестити и престати да нам отежавају већ довољно тежак живот. Колико год вам можда деловали другачије, сви смо исти.