Zdravo, ja sam Sandra, imam 39 godina i od svoje 2. godine bolujem od SMA 3.

Ja cu vam dati neku drugu stranu SMA, gde i  nije sve tako crno.  Ja sam vodila potpuno normalan zivot uz neka minimalna ograničenja koja mi i nisu bila neka prepreka u životu.

Zavrsila sam redovno gimnaziju, fakultet Političkih nauka, izlazila, družila se, putovala, trenirala svakodnevno, šetala kilometrima, skoro sam svuda isla pešaka jer sam znala da su vežbe i dobra kondicija moj jedini lek.

Iako bolujem od blažeg i ne tako progresivnog oblika bolesti, posle 35-e godine nemam više tu snagu i energiju, češće se umaram, imam jake bolove u nogama… nekad se osećam kao da stojim na staklenim nogama i da će se svakog momenta slomiti.

Uvek sam bila ispred svoje bolesti, svojom snagom, voljom i energijom sabila sam je uza zid, nisam joj dala da ovlada, ne dam joj ni sada ali ne znam sta ce biti za dve, tri, pet godina… ,jer sa SMA nikad ne znaš šta te čeka.

I dalje sam vrlo aktivna, radim,treniram, zdravo se hranim, jer život sa SMA nije nimalo lak, to je svakodnevna borba sa sobom,stalno tražiš nesto novo što bi ti pomoglo… lek, terapija, hrana, ma daj da probam šta god…, jer odustajanje nikad nije bila moja opcija.

Da li ću dobiti lek i šansu da povratim onu snagu koju sam nekada imala, ne znam, mogu samo da se molim za to i da verujem.

Ali ono što sigurno znam je, da ću nastaviti da se borim sa lekom ili bez. Bože moj, sta je život bez borbe!